Amerika ima najjaču vojsku na svetu, a već 35 godina ne može da dobije rat, evo gde greši

Dalder podseća da su SAD od Drugog svetskog rata učestvovale u ratovima u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu, Iraku i sada Iranu. Po njegovoj oceni, jedini rat koji se može smatrati stvarnim uspehom bio je Zalivski rat 1991. godine. Svi ostali završili su se zastojem, porazom ili ozbiljnim strateškim posledicama po američke interese.

Autor smatra da problem nije u vojnoj snazi, već u načinu na koji Vašington razmišlja o ratu. Pozivajući se na čuvenog pruskog vojnog teoretičara Karla fon Klauzevica, Dalder podseća da je rat „nastavak politike drugim sredstvima“, odnosno da vojna sila treba da služi jasno definisanom političkom cilju.

Prema njegovim rečima, SAD su poslednjih decenija okrenule tu logiku naglavačke. Umesto da prvo definišu politički cilj, a zatim biraju sredstva za njegovo ostvarenje, američki lideri najpre posežu za vojnom silom, nadajući se da će politički rezultat doći sam od sebe.

„Vašington prvo poseže za vojnom silom, a tek onda pokušava da osmisli politički ishod“, ocenjuje Dalder za Politiko.

Kao primer navodi američke vojne operacije u Vijetnamu, Iraku i Iranu, gde se verovalo da će masovno bombardovanje i demonstracija sile naterati protivnika na kapitulaciju. Međutim, tvrdi autor, takva strategija gotovo nikada nije dala željene rezultate.

Drugi veliki problem, prema Dalderu, jeste postavljanje nerealnih ciljeva. Američke intervencije često su bile predstavljane kao pokušaji promene režima, izgradnje demokratije ili transformacije čitavih društava.

„To nisu ciljevi, već fantazije“, piše on, ističući da vojska nije pogodan instrument za ostvarivanje tako ambicioznih političkih projekata.

Kao pozitivan primer navodi predsednika Džordža Buša Starijeg, koji je tokom Zalivskog rata odbio da nastavi napredovanje ka Bagdadu nakon oslobađanja Kuvajta. Za razliku od njega, njegov sin Džordž Buš Mlađi odlučio je da sruši režim Sadama Huseina, što je, prema Dalderu, dovelo do decenije sukoba, jačanja Irana i destabilizacije čitavog regiona.

Treći problem američke strategije jeste potcenjivanje protivnika. Dalder smatra da američki lideri često veruju da ogromna vojna nadmoć može da nadoknadi nedostatak motivacije za rat. Međutim, protivnici poput Vijetkonga, talibana ili iračkih pobunjenika pokazali su da su spremni da podnesu mnogo veće žrtve jer veruju da se bore za opstanak i sopstvenu budućnost.

Autor podseća na Tet ofanzivu u Vijetnamu 1968. godine. Iako su američke snage tada nanele velike gubitke protivniku, politički efekat bio je suprotan – američka javnost izgubila je veru u rat, što je na kraju promenilo njegov tok.

Slične greške, tvrdi Dalder, ponovljene su i u Avganistanu i Iraku. U Avganistanu su SAD brzo srušile talibanski režim, ali nisu imale plan šta dalje. U Iraku je raspuštanje vojske Sadama Huseina stvorilo stotine hiljada nezadovoljnih i naoružanih ljudi, što je dodatno podstaklo pobunu.

Posebno oštar autor je prema najnovijoj američkoj politici prema Iranu. On tvrdi da se strategija svodila na pretpostavku da će uklanjanje vrhovnog vođe automatski dovesti do pojave umerenije vlasti, bez jasnog plana kako da se to postigne i kakve bi posledice mogle da uslede.

Dalder zaključuje da američki neuspehi nisu slučajnost, već rezultat dugotrajnog obrasca koji se ponavlja bez obzira na to da li su na vlasti republikanci ili demokrate.

Po njegovom mišljenju, rešenje se nalazi u povratku principima koje su osamdesetih godina definisali ministar odbrane Kaspar Vajnberger i kasnije general Kolin Pauel. Ti principi podrazumevaju jasno definisane nacionalne interese, ostvarive ciljeve, podršku saveznika i javnosti, ograničenu upotrebu sile i preciznu strategiju izlaska iz sukoba.

„Sjedinjene Države ne gube ratove zato što im je vojska slaba. Gube ih zato što biraju sredstva pre nego što definišu ciljeve“, zaključuje Dalder. „Zato nije iznenađenje što najmoćnija vojska u istoriji ne uspeva da pobedi u ratovima koje sama započinje.“